Pozdrav! Zovem se Andrea i imam 21 godinu. Moje iskustvo s porođaja je priča koju volim pričati jer je zaista nezaboravno iskustvo.
Uzbuđena i preplašena
Sve počinje 14. kolovoza 2013., kada sam bila naručena na hospitalizaciju zbog (mogućeg) gestacijskog dijabetesa. Iako je beba prema UZV imala 2800 g, ja sam dobila samo pet kilograma u trudnoći, a pet je nalaza s ''Vuk Vrhovca'' bilo odlično – oni nisu znali imam li ja dijabetes ili nemam.
Odlučili su mi inducirati porođaj. U bolnicu sam došla uzbuđena, ali nimalo nervozna.
To mi je bio prvi put da ostajem u bolnici. Kako su mi na redovitoj kontroli prije hospitalizacije rekli da "sa mnom ne smiju dočekati termin (20. kolovoza) nego me moraju poroditi do 39. tjedna trudnoće", bila sam uvjerena da ću već taj dan držati svog Luku. Ali…
Tu večer su mi dali ricinusovo ulje. Odvratno. Bez efekta. Cijelu noć me bolio trbuh, ali od trudova ni T. Ujutro, u pet sati, klizma. Ok, mislila sam, budu danas. Ali ništa. Plakala sam.
Osjećala sam se loše, drže me u bolnici u krevetu, bez veze, ne rade mi ništa. Hospitalizacija zbog dijabetesa – ni jednom mi nisu provjerili šećer. Niti tlak. Samo temperaturu.
I tako sam ja svaki dan malo plakala, malo vikala, malo se smijala… Pucala po šavovima.
Čekala onih sat vremena posjeta kao ozeblo sunce… 18. kolovoza navečer slušaju bebu babywatchem, otkucaji slabi. Prištekaju me na CTG: malo ih ima, malo ne. Beba spava… Ponovit će CTG za sat vremena. Opet loš.
Skupilo se "jato" oko mene
Odjednom, nakon pet dana što nije bilo doktora, osim u viziti, skupilo ih se jato oko mene. Odjednom, uz CTG, mjere tlak, šalju na vaginalni pregled, mjere zdjelicu… svašta nešto. “Plodna voda je bistra. Šumovi na UZV prohodni. Otvoreni jedan i pol prst. Ponovit ćemo CTG u 21 sat: ako bude loš, rađaonica danas, ako bude ok, sutra u sedam ste u boksu.” Bio je ok, hvala Bogu.
Sat za satom
U pet ujutro sam se obrijala, a u sedam sam već ležala u boksu. Stavljaju braunilu, CTG, prokidaju mi vodenjak. Tri puta. Nije bolno, možda malo nelagodno.
8.00 h – moja ljubav je sa mnom, puštaju drip. Pregledi svaka dva sata. 10.00 h – otvorena i dalje jedan i pol prst, skakućem na lopti, šetam se do wc-a, povećavaju dozu dripa. 12.00 h – otvorena, i dalje ISTO. Nema pomaka. 600 ml dripa. I dalje curi.
Doktori ulaze, izlaze. Nude epiduralnu – NEĆU. Mene NIŠTA NE BOLI. Trudiće osjećam onako, kao da me netko malo jače pritisne po trbuhu. Najbolje mi je bilo kad me glavni doktor ginekologije pitao: „Je l' vi to nas zaje… I glumite da ne osjećate bolove? Znate, od ovol'ko dripa bi se već i dvije porodile.“ 13.00 h – pregled, ne mogu se opustiti. Nude opet epi. NEĆU. Ajde onda bar dolantin. NEĆU. Molili me da uzmem bar pola doze da se opustim. Ajde, rekoh samoj sebi. Tih pet minuta – neopisivo. Vrti se soba, sve. Sve čuješ, ništa ne registriraš… svejedno ti je. Kad me konačno pregledala, nalaz je glasio: otvorena 2 prsta. Pola prsta u sedam sati. Samo su svi nekud nestali… I pojavili se s papirima: “Tu potpišite.” Kaj potpisujem?
Buhtlica je stigla
Pristanak na CARSKI REZ. “Mi smo se konzultirali i mislimo da je to najbolje. Ovako ne ide. Previše dripa, vi se ne otvarate, beba je sedam sati na suhom.” Potpisala sam, u suzama su mi stavili kateter i odveli me u salu.
Dobila sam spinalnu anesteziju. Odlično. Svjesna svega, a ne boli. Pristala sam. Pet puta me pikala dok nije našla put. Zavezali su mi ruke, pustili glazbu. Imala sam najbolja dva doktora na carskom. I bila sretna zbog toga.
“Jedino što vas može boljeti – kad vam stisnu trbuh da bebu poguraju van.” Ni to me nije boljelo. Nakon samo par minuta, u 15.23 sata stigla je moja buhtlica: 3030 g, 48 cm, apgar 10/10.
Šivanje: zvuk kao kad stišćete šlag iz spreja. Presmiješno. Odveli su me na intenzivnu, i nakon par sati donijeli Luku na maženje. Nakon 12 sati bila sam na nogama. Tada su nam vratili bebe.
Četiri dana sam se potpuno samostalno brinula o buhtlici. Peti dan već normalno hodala, mogla se sagnuti, sjediti turski. Bolovi? Samo kad sam kašljala, prvih tjedan-dva. Krvarenje? Možda desetak dana, slabo. Da nije bilo onih pet uzaludnih, proplakanih dana, bilo bi savršeno. Ovako je bilo samo odlično.
Želite ispričati svoju priču s porođaja?
Pošaljite je na redakcija@stampedo.hr
