Nakon tri godine braka i jednog spontanog već sam se umorila od pitanja: kad će beba? Svaki put… koga god vidim… pitanje o djeci… Hmm, ma kako reći ljudima da radimo mi na tome, ali ne ide.
Moj muž, inače tako opušten, na svako moje plakanje nakon mjesečnice govorio je: „Bit će,vidjet ćeš da plačeš bezveze…“ Rekla sam samoj sebi da se neću živcirati – vrijeme je da planiram godišnji.
I vratili se mi s godišnjeg u stvarnost vrlo brzo. Moramo raditi.
A na poslu ja nikako ne mogu dočekati da dođem doma, spava mi se, spavam u autobusu, već mi je neugodno, vidim da me gledaju školarci i smiju se. Ma, mislim se, samo se vi smijte, vidjet ćete kad počnete raditi, bit ćete i vi pospani.
Evo velikog dana, moram dobiti mjesečnicu
Kasni mi jedan dan, upalila se lampica, hmm, pa samo spavam… Ma ne, ne želim opet plakati. Kasni zbog stresa!
Oh, nema je tri dana, ali ako kažem mužu idem raditi test trudnoće, opet će reći da mučim samu sebe. Ma, napravit ću ja i neću mu reći. Tako i bi. Kupila sam test i odmah ga napravila. Ma ne mogu ja dočekati, gledam – nema ništa. Idem oprati zube, pa bacim oko još jednom… Aaaaa! Dvije crtice! Toooo!!! Plačem i plačem… Ajme, hoću li mu reći?
Na našu godišnjicu braka otišli smo ginekologu, rekla sam mu da idemo na pregled, i točno taj dan smo prvi put vidjeli otkucaje srca naše bebe.
Svi su me pitali što bih htjela: curicu ili dečka? Ma želim zdravo dijete, i ništa drugo, ali osjećala sam da je dečko i instinktivno sam gledala muška imena.
Termin je bio 14.2. – na Dan zaljubljenih! Torba spremna već dva mjeseca, za svaki slučaj ako krene ranije. Ali nema trudova. Idem u polikliniku na pregled, ginekolog kaže: „Ma nije vam ništa, beba dobro, niste otvoreni, vidimo se za dva dana.“ Na zadnjem pregledu mi je rečeno da su pojačane žučne kiseline i jetrene probe. Nije to tako opasno, ali su me hospitalizirali.
Već sam u 41+2 tjednu
Razmišljam je li moguće da ću roditi na bratov rođendan? Njemu je 28.2. Ma ne vjerujem da ću toliko prenijeti. Ipak su to još 4 dana.
Drugi dan pozvao me ginekolog, dogovorili smo se za indukciju.
Cijelu bolnicu sam idući dan prošetala, osjećala sam da me polako boli. Zovem sestru, ona misli da sam preosjetljiva, da to nije ništa, ali, ajde, stavila me na CTG i kaže: „Vidi male, ima stvarno trudove.“ Kontrolirali su me tu neko vrijeme, a kad sam se digla s CTG-a – ooo, curi, curi, ja mokrim?! Ajme, baš me sram, ne mogu zaustaviti… Ma čekaj, bio je jedan udarac jaki tu gore, da! Puk'o vodenjak. Na pregledu me ginekolog nije ni pogledao u oči, nije mi se ni obratio, ali kaže on sestri da mi nije pukao vodenjak. Ajme, kako nije? Pa curi! Vratili su me u sobu, legla sam. Boli me. Cure s kojima sam bila u sobi kažu mi: „Curi ti voda, draga moja, ti imaš trudove, idem ja po sestru…“ Poslali su me u boks i prikopčali na drip, zvali mog muža.
Sestre su svuda, muž sjedi kraj mene, drži me za ruku i tješi da će biti sve u redu samo neka dišem. Zajedno smo prodisali svaki trud, izdržala sam radi našeg sina. Prošlo je već deset sati trudova, ali ništa. Čujem žene tiskaju: dva, tri, četiri – evo bebe! O, Bože, kako je to divno! Vidim sestra pere bebu, beba plače, dođe svojoj mami i više ne plače. Ajme divno! Kad ću ja? Moram izdržati radi našeg sina, muž me drži za ruku, daje mi vode, diše sa mnom, plače sa mnom. Danas ga baš volim, divan je… Ginekolog me jednom došao vidjeti i rekao babici da me pušta njoj u ruke, da ona zna što će. Svanulo je, ali i dalje ništa. Ma ja ne mogu više, zovem sestru, tražim epiduralnu. Dolazi anesteziolog i još netko, dali mi neke papire da potpišem. Ma potpisat ću sve samo da mi bude malo lakše! Morala sam se skupiti kao da i nemam taj trbuh, ne znam kako su to uspjeli, ali super, bolje mi je. Došao je ginekolog pitati kako sam. Rekla sam da sam sad dobro, postala sam čovjek, ne boli me sad. Smijem se. Čekamo. Tek sam šest centimetara otvorena, a prošlo je dvanaest sati. Epiduralna je držala još koja četiri sata, počeli su trudovi, ali još jači. Čujem doktora, priča o sekciji, žena iza mene je rodila… a divno!
Prošlo je već 17 sati otkako sam tu
Daju mi antibiotik, ginekolog kaže da će trebati tu sekcija, ali ide prvo nešto obaviti. Molim?! Ja ne mogu više! Trudim se, ne ide. Ulovila panika i mog muža, trudi se sakriti, ali vidim. Zovem sestru, da gdje je doktor? Otišao je nekome napraviti carski rez, pa će doći tu. E pa nema toga, ja ne mogu više! Sad ću sve ovo počupati sa sebe i idem! Idem!
Panično sestra zove doktora, govori da sam poludjela. Dolazi jedan mladi doktor. Kako sam bila ljuta, nisam uopće bila ljubazna prema njemu, ali je on strpljivo pristupio, pregledao me i rekao da sam sedam centimetara otvorena i da moramo napraviti hitni carski rez.
Ah, ma da? Pa znam! Što čekate? Tražila sam da me uspavaju, ne mogu više! „Jeste sigurni?“ „Jesam! Uspavajte me!“
Samo znam da je ginekolog strpljivo rekao da će sve biti dobro, i ja sam zaspala. Poslije sam čula sestre, zovu me: „Budite se! Gospođo?!“
Ah, ne mogu pričati, boli me grlo. „A, molim? Kako je beba?“ pitam. „Dobro je beba!“ Zaspala sam opet. Zove me sestra da otvorim oči. „Moja beba? Kako je?“ opet ću ja. „Rekla sam Vam da je dobro, ne pitajte me to stalno.“ Došla sam na intenzivnu, i ne sjećam se kako, ali bile su divne i ljubazne sestre. Evo mog muža! Sretan, suznih očiju. „Vidio sam ga! Slikao sam ga za tebe, ja sam ga prvi vidio!“ Pokazao mi je sliku. Divan je! Moj sinčić, moj Omer! Došli su i svi moji. Nikad me nisu vidjeli tako umornu i slomljenu, samo ulaze plačući, ljube me, grle…
Sutradan su mi ga donijeli. Ajme, kako je divan, kako je lijep, kako je nježan… Ah, luda sam za njim, ljubav moja mala. Dojila sam ga… Kako se samo umirio kod mene. Brzo su ga odnijeli rekavši da sam slaba za njega trenutno. Nakon pet dana išla sam kući s mojim dečkima – sretni i veseli. Zaboravila sam sve one bolove i trudove. I sve bih opet, samo za mog Omera!
