27.06.2013., četvrtak, Zagreb, +40 u zraku i +41 tt i 1 dan boravka “mladunčeta“ mom trbuhu. Neki dan sam sanjala da sam napravila manikuru i da sam se divila svojim stopalima. Stopalima koja inače mrzim, pogotovo svoj ružni, debeli palac. A kako i ne bih kad ih nisam vidjela dva mjeseca zahvaljujući omanjoj planini koja stoji na mjestu moga trbuha.
Mobitel je na vibri već danima jer ne mogu organski podnijeti pitanja tipa “Jesi rodila?!”, “Pa kad misliš?!” i klasika “Još si u komadu?!” Nakon jučerašnjeg incidenta u trgovini, gdje sam planula na prodavačicu nakon što mi je postavila jedno od nabrojenih pitanja, više ne izlazim van.
Sutra je petak i već znam što mi sljeduje. Pregled u TA i čarobna indukcija. Striček doktor je rekao da ćemo prvo probati s ricinusovim, pa ak’ ne upali, onda s gelom, pa ak’ ne upali, onda s dripom.
Rekla sam mu da samo ubaci suzavac pri pregledu, da ćemo ju dimom istjerati van. Cijeli dan i večer osjećam sitne bolove koji su preslabi i preneredoviti da bih ih doživljavala, ali opet dovoljno jaki da ne mogu spavati. pa dobar dio noći provodim pričajući s mužem i hopsajući po pilates-lopti.
Otvaram oči prije alarma, kuham kavu i budim muža. Za doručak ima vremena. Dok me pregledaju, zaprime, bla-bla, stignem i janje s ražnja pojesti.
Greška. Veeelika greška. Ulazim u TA i uz puno uzdaha i soptanja uspijevam se pozicionirati na stol. “Oho-ho, tri centimetra otvoreni i zelena plodova voda. Pravac rodilište”, kaže doktorica.
U tom su mi se trenutku odsjekle noge. Iako sam tjednima pričala da jedva čekam roditi, u tom bih trenutku dala sve za još jedan dan “u komadu” ‒ jednostavno nisam bila spremna. Sljedećih sat-dva prošli su mi kao u nekom filmu. Zovi muža da donese stvari iz auta, prijava u rodilište, CTG, UZV i procjena težine na 3980 g (ha-ha) i famozna klizma (koja mi je baš bila super). Uveli su me u rađaonicu, simpa doktorica mi je probušila vodenjak i odmah sam dobila famozni drip jer nisam imala ništa od svojih trudova. Uveli su muža u rađaonicu i show je mogao početi.
Prvih pola sata sam se zafrkavala s mužem dok me nije počelo ozbiljnije frkati. Kada bih s nekim ranije pričala o idealnom porođaju, uvijek sam zamišljala da mi trudovi počnu kod kuće, da čekam dok ne budu na tri minute, dolazim u rodilište već otvorena šest-sedam centimetara i rađam prirodno bez ikakvih medikamenata. Epiduralna nije dolazila u obzir jer je moj strah od igle u kičmu puno veći od bilo koje boli. Aha. Od bilo koje boli, osim od boli trudova na dripu.
Nakon sat i pol moljakala sam doktora za epi i bila spremna potpisati ugovor s vragom samo da ta bol nestane. Muž mi je išao nenormalno na živce, svaki njegov uzdah, pokret, riječ… sve je bilo krivo dok nije došla epi. A onda je opet bio najbolji muž na svijetu. Sva bol je nestala kao rukom odnesena i sljedećih šest sati proveli smo čavrljajući i smijući se. Bili smo apsolutno sami u rodilištu. Sve su žene rodile do 14-15 sati popodne, i nijedna nije došla poslije mene. Kako su me bolovi popustili, jedino o čemu sam razmišljala jest zašto dovraga nisam ništa pojela ujutro. Zadnji put sam jela sinoć, a sad je već 19 sati. Posebno su mi sline počele curiti kad je sestra zabrinuto pitala mog muža kad je zadnji put jeo i ‘nek’ si, siroče, ode nekaj kupiti za jesti. Siroče?!
On?! A ja?!
Nakon šest sati epi, otvorila sam se deset centimetara i doktor je rekao da drogice više nema. Nedugo zatim vratila se poznata bol. Samo je ovog puta bila konstantna. Nisam imala vremena za udahnuti, sve je bila jedna velika, duga bol. Muž mi je opet išao na živce, iako se jadničak zaista trudio. Kada me babica pitala želim li na loptu, nisam imala snage reći da, samo sam kimnula glavom. Sjećam se da sam u jednom trenutku rekla mužu da ne mogu više i da želim doma.
On mi je pokušao objasniti da ne možemo sad doma, i onda mi je još više išao na živce.
Odjednom sam osjetila onaj famozni pritisak na debelo crijevo i nagon za tiskanjem. Morala sam se vratiti na stol, babica me pregledala i rekla mi da prodišem još dva truda i da ćemo onda tiskati. To mi je bila definitivno najteža stvar za napraviti: disati kada ti svaki milimetar tijela govori da tiskaš. Kada su krenuli rastavljati stol ispod mene, znala sam da se bliži kraj i oprala me neka euforija. Tiskanje mi je donijelo olakšanje, ali sam nažalost dva puta tiskala krivo, a onda preslabo, tako da mi se jedna velika, ljubazna teta nalegla na trbuh (muž mi je kasnije rekao da mu je srce stalo u tom trenutku) i u 22.05 svijet je ugledala jedna Teodora, a sva moja bol u tom je trenutku nestala.
Kad je izašla, nije odmah zaplakala ‒ morali su joj malo očistiti dišne puteve (muž kaže da mu je tada drugi put srce stalo :)), ali onda smo začuli taj milozvučni plač. Vaganje je pokazalo uzrok mog “preslabog” tiskanja. Naime, trebalo je istisnuti 4460 g i 54 cm iz sebe :). Ali uspjela sam i to, začudo bez rezanja i sa samo jednim, “ukrasnim” šavom.
I da, znate ono kad kažu da se odmah zaljubiš u svoje dijete? Kod mene to baš i nije bilo tako. Nemojte me krivo shvatiti, volim ju od trena kada sam ju prvi puta ugledala na ultrazvuku, ali onaj blesavi osmijeh sreće i zaljubljeni pogled na licu svake mame došao je ipak malo kasnije. Kad je porođaj bio gotov, najvažnije mi je bilo da je s njom sve u redu, onda da je sa mnom sve u redu, a potom da muž ode što prije po hranu da se konačno mogu najesti kao čovjek.
Kad sam se konačno najela negdje oko tri ujutro, donijeli su je na prvi podoj. Par minuta smo se samo gledale. Nisam mogla vjerovati da tek rođeno dijete može imati tako bistar pogled. Sestra nam je pomogla da se “namjestimo” za prvo dojenje. Pokušavala sam razlučiti kome više sliči: meni li mužu?
A onda, onda sam ugledala svoj ružni nožni palac u mini verziji i osmijeh mi se razlio po licu. Otada je prošlo 16 mjeseci, a naša ljubav sve je veća i veća. Čak je i tata (koji je prošao porođaj bez većih posljedica) morao na kraju priznati da sam rodila kopiju sebe. Maminu kćer.
Želite li da i vaša priča s porođaja bude objavljena u časopisu Mama&Beba i ovdje na portalu šaljite je na
e-mail: redakcija@stampedo.hr
Veselimo se!
– rujan 2016. –
