„Znaš, u trudnoći oglupaviš. Mozak zakaže, gotovo prestane raditi. A nitko te ne upozori da to stanje ostane i kasnije". rekla mi je ne tako davno moja Anči.
I time me upozorila. Mozak oglupavi. Ode na poduži godišnji odmor. Uruči ti trenutni otkaz.
Upozorila me, dakle. A ja se ipak i dalje čudim zašto ne radi kako treba? Trebam li nabaviti upute za korištene istog? Servisirati? Ili je stanje nepovratno? Jednostavno ne funkcionira. Informacije ne prima sa lakoćom.
Bez greške i trenutno reagira samo na plač Blizanca I. ili Blizanca II., ili simultani I.+II. (sinergija je ponekad zeznuta stvar). Plač, cendranje, ili bilo kakav drugi oblik glasanja bebe.
Inače zakazuje. Redovito.
Situacija br. 1
Na blagajni drogerije na pokretnu traku stavljam kašice (da, TO sad stavljam, što bi drugo?). Pogledam, i shvatim da sam na kraju trake stavila i novčanik. I zaboravila na njega. Poslužite se. Meni, kao, ne treba. Kulerski ga uzimam, čudeći se sama sebi. I gluposti svog mozga. Gdje li mi je uopće mozak? Jesam li ga zaboravila doma?
Teta blagajnica provlači bar kodove artikala. Pružam joj karticu njihove kuće. Registrira je. Čekam. Čeka ona. Zar je opet sustav kartičnog plaćanja banke pao? Koliko mi se to puta desilo! Morala bih promijeniti banku, dosta mi je njihove nesposobnosti. Čekam. Gleda me Teta. Ma imam na računu, nisam ja, banka je kriva – mislim u sebi.
Kad će više zahtjev za ukucavanjem PIN-a? Stvara se red.
Teti se miču usne. Ne čujem. „Molim?“ rekoh. „Kako ćete platiti?“ pita. „Pa karticom“. Zbunjeno je gledam.
„Niste mi je dali.“ odgovara. „Debitnom“ rekoh. Teta i dalje gleda. „Čekam da ukucam PIN…“ „A kartica..“ reče ona širokog osmijeha i ispružene ruke… OMG! Pružam, ukucavam PIN. Odobrena u trenu. Nije banka, ja sam. Ustvari nisam. Mozak je. Bit će bolje.
Situacija br. 2
Naručila sam pizzu. Zaokružih iznos koji trebam dati dostavljaču. Napojnica je normalna stvar. Ok, par kuna dostavljaču. Stavljam okruglu novčanicu u džep. Zvono. Otvaram.
„Koliko sam dužna?“ pitam kao provjeru da slučajno nemam stari letak. „X kuna“ odgovara jedva punoljetni dostavljač. „Neka bude XY, u redu je“ odgovaram pružajući novčanicu iz džepa. Gleda me zabezeknuto, izraz lica mu je pomalo čudan. „Oprostite…“ kaže. A meni se žuri jer čujem da Blizanac I. i Blizanac II. plaču.
„Nisam vas razumio“ nastavlja. Nije mi jasno, što nije mogao razumjeti?! Ponavljam „Zaokružite na XY kuna.“
Gleda me i na trenutak pomišljam da je pao s Marsa. “Ali, dali ste mi 20 kuna…“ čujem. Izbezumljena lica spuštam pogled na njegovu ruku u kojoj drži 20 kuna. Neugodnjak. Ne samo da mu nisam platila račun, već sam mu kao dala i napojnicu!
„Oprostite, sad ću… „ jurim uz stepenice, a plač u dvoglasju se je sve glasniji. Isprike, i još par kuna… mozak…
Situacija br. 3
…neću više.
Anči, reci mi da se mozak poput Lesieja vraća kući…
