U tom su mi se trenutku odsjekle noge. Iako sam tjednima pričala da jedva čekam roditi, u tom bih trenutku dala sve za još jedan dan “u komadu” ‒ jednostavno nisam bila spremna. Sljedećih sat-dva prošli su mi kao u nekom filmu. Zovi muža da donese stvari iz auta, prijava u rodilište, CTG, UZV i procjena težine na 3980 g (ha-ha) i famozna klizma (koja mi je baš bila super). Uveli su me u rađaonicu, simpa doktorica mi je probušila vodenjak i odmah sam dobila famozni drip jer nisam imala ništa od svojih trudova. Uveli su muža u rađaonicu i show je mogao početi.
Odjednom sam osjetila onaj famozni pritisak na debelo crijevo i nagon za tiskanjem. Morala sam se vratiti na stol, babica me pregledala i rekla mi da prodišem još dva truda i da ćemo onda tiskati. To mi je bila definitivno najteža stvar za napraviti: disati kada ti svaki milimetar tijela govori da tiskaš. Kada su krenuli rastavljati stol ispod mene, znala sam da se bliži kraj i oprala me neka euforija. Tiskanje mi je donijelo olakšanje, ali sam nažalost dva puta tiskala krivo, a onda preslabo, tako da mi se jedna velika, ljubazna teta nalegla na trbuh (muž mi je kasnije rekao da mu je srce stalo u tom trenutku) i u 22.05 svijet je ugledala jedna Teodora, a sva moja bol u tom je trenutku nestala.
Kad je izašla, nije odmah zaplakala ‒ morali su joj malo očistiti dišne puteve (muž kaže da mu je tada drugi put srce stalo :)), ali onda smo začuli taj milozvučni plač. Vaganje je pokazalo uzrok mog “preslabog” tiskanja. Naime, trebalo je istisnuti 4460 g i 54 cm iz sebe :). Ali uspjela sam i to, začudo bez rezanja i sa samo jednim, “ukrasnim” šavom.
I da, znate ono kad kažu da se odmah zaljubiš u svoje dijete? Kod mene to baš i nije bilo tako. Nemojte me krivo shvatiti, volim ju od trena kada sam ju prvi puta ugledala na ultrazvuku, ali onaj blesavi osmijeh sreće i zaljubljeni pogled na licu svake mame došao je ipak malo kasnije. Kad je porođaj bio gotov, najvažnije mi je bilo da je s njom sve u redu, onda da je sa mnom sve u redu, a potom da muž ode što prije po hranu da se konačno mogu najesti kao čovjek.
A onda, onda sam ugledala svoj ružni nožni palac u mini verziji i osmijeh mi se razlio po licu. Otada je prošlo 16 mjeseci, a naša ljubav sve je veća i veća. Čak je i tata (koji je prošao porođaj bez većih posljedica) morao na kraju priznati da sam rodila kopiju sebe. Maminu kćer.
Želite li da i vaša priča s porođaja bude objavljena u časopisu Mama&Beba i ovdje na portalu šaljite je na
e-mail: redakcija@stampedo.hr
Veselimo se!
– rujan 2016. –