Zanimljivo je da sam svoju priču o porođaju prionula pisati baš na dan kad sam završila u rodilištu – 11. rujna! Lijepo se prisjetiti tog dana i na ovaj način ga ovjekovječiti! Dakle, bio je to samo jedan od dana kad sam išla na pregled u bolnicu jer sam prebacila termin tjedan dana. Kao što znate, onda se ide u bolnicu svaki drugi dan, i premda sam ja već tjedan dana vozila sa sobom stvari za rodilište, nikako nisam mislila da će mi baš ovaj put zatrebati. Negdje duboko u sebi priželjkivala sam da se to dogodi, ne zato što mi je trudnoća bila teška – nije, ni najmanje, nisam bila ni debela, ni otečena, dobila sam samo šest kilograma, sama se vozila na preglede od prvog do zadnjeg dana – nego zato što sam očajno htjela upoznati svog Juru!
Došao je i taj dan
I tako uđem ja u kabinu, pa u ordinaciju, popnem se na stol i doktor me odluči „pogledati“ te mi nehotično probuši vodenjak. Nehotično, napominjem, a ima preko 60 godina! Kaže on meni: „Ne pamtim kad mi se ovo zadnji put dogodilo!“ Bila sam ljuta k'o ris: ne znam je li zbog toga što mi ide reći takvu glupost ili zato što sam znala da je sad to – to, nema više ideš doma i čekaš trudove! Mogao je barem reći: „Gle, prošlo je tjedan dana od termina. Hoćeš li da ti probušimo vodenjak i riješimo to danas?“ Odmah bih pristala i rekla: „Baš lijepo od Vas, idemo!“ Ali ovako… Prestrašno! Ok, odem na recepciju prijaviti se za rodilište, plodova voda mi curi, ulošci ne pomažu, penjem se u predrađaonicu, uzimaju mi papire, anamnezu, stavljaju me u predrađaonicu i kažu da čekamo moje trudove, a ako se ništa ne dogodi u 24 sata, onda će inducirati porođaj. 24 sata? Halo? Ja sam mislila da to ide brže. Ok, možda i bude brže, 24 sata je, pomislih, krajnja granica. Sva sreća pa sam u roku od pola sata dobila „svoje“ trudove koji su, naravno, bili slabi i neredoviti, ali su došli pa će to ubrzati stvar.
Čekajući na red
I tako žene dolaze, legnu na krevet do mene, dobiju drip, malo se pate, odu u rađaonicu, čuješ plač – i to je to. Dođe druga, za par sati rodi, ode. Treća malo diše, stenje, ode u rađaonicu, rodi. Samo se kod mene čekaju prirodni trudovi, da postanu pravilni, da se prirodno otvorim, da prirodno rodim…
Ok, nakon nekih deset sati provedenih u predrađaonici (oko 21 sat navečer) pitam ja doktoricu što ona misli, kad bih ja mogla roditi, a ona mi onako otprilike kaže, čisto da se znam u glavi pripremiti: „Ja mislim da ćete Vi biti ujutro oko šest ili sedam biti zreli za epiduralnu!“ Kad mi oči nisu ispale. U šest, sedam!? Isuse, ja mislila u noći ćemo to riješiti, možda oko 2-3, a kad ono tek ujutro!
Naravno da sam imala užasne bolove cijelu noć i nisam se mogla tješiti mišlju da ću uskoro roditi jer sam dobila stručno mišljenje koje sam sama tražila. Da bar nisam…
Naravno da sam pitala sestre mogu li dobiti nešto protiv bolova, a one su mi dale Dolantin na kojega imam pravo tri puta do porođaja (to je maksimalna doza da ne naškodi bebici). Mislim si, ok, može, dajte odmah, ali problem je bio u tome što sam ga tražila već oko ponoći, a trebalo je izdržati do jutra. Uglavnom, nije loša ta „drogica“, fino me uljuljkalo, trudove osjećaš i dalje, ali boli te briga za sve, pa tako i za njih.
Loša je strana samo to što dosta brzo popušta i želiš još odmah, a imaš još sati i sati do porođaja – pa si ti to sad pametno raspodijeli! Ne znam kako, došlo je i to jutro, vizita… I glavna je babica došla do mene i rekla: „Riješit ćemo mi to u mojoj smjeni, ne brini se.“ A smjena joj je od 7 do 15 sati.
Ne moram ni napominjati kakav sam izraz lica imala. Nisam više imala snage ni za što, neprospavana noć je bila iza mene, iscrpljena, gladna (klistirali su me oko 3 sata u noći – po meni nepotrebno, prerano), u bolovima.
I tako je otprilike izgledalo moje iskustvo, jer po meni je to sve porođaj! Ono samo tiskanje u boksu doista je mačji kašalj naspram svega što je prethodilo.
Suprug je bio pokraj mene prilikom samog čina rađanja, rekao mi je da sam bila dobra, da nisam vikala (ne iz kurtoazije, nego zbilja nisam). Sjećam se da sam jednom vrisnula i onda dobila jezikovu juhu od osoblja, i kad sam vidjela da nitko neće surađivati sa mnom ako budem vrištanjem gubila snagu, više mi to nije palo na pamet. Slušala sam njihove upute, svi su bili strpljivi, dobila sam epiduralnu, sve je prošlo u najboljem mogućem redu i moram priznati da sam se osjećala sigurno u rukama stručnih ljudi. A s druge strane, mislim da je potrebno tako malo da nešto pođe po krivu – pa i kad su stručnjaci u pitanju. Dakle, naučila sam da stvarno treba slušati što se govori, surađivati, pitati sve što ti nije jasno – ali ne dosađivati. Ostalo je u Božjim rukama. I sad ostaje na meni da ponovim ono što već sve mame i okolina znaju: kad ti daju to biće na prsa, zaboravi se sva bol s porođaja. Vrijedi svake minute, svake sekunde boli – pa još i više. Kasnije ostane samo šav od epiziotomije i nada da ga ni ginekolog neće primijetiti za šest tjedana kada se dođe na kontrolu (a tako je bilo kod mene).
Želite ispričati svoju priču s porođaja?
Pošaljite je na redakcija@stampedo.hr
